Štrajk

Nisam znao šta pre da uradim u tom trenutku. Da li da uletim u šalter
debelog gabora koji mi je bezličnim glasom rekla da su svi polasci
vozova otkazani jer je štrajk tamo negde do daljnjeg ili da izlomim
samu štrokavu stanicu. Ovakve nedaće se obično i dese studentima na
putu do kuće pred neki praznik. Otkucavala je ponoć i sve nade da će
se ipak pojaviti neki prevoz su bile uzaludne. Ostalo mi je samo da
dremam u promajom okupanoj čekaonici najednoj antičkoj škripavoj klupi
na kojoj se se videli tragovi urezanih telefonskih brojeva nekih žena
čudnih nadimaka i imena muškaraca sa dodatkom do imena u centimetrima.
Namestih ranac što sam najbolje mogao iza sebe da bi mi bilo udobno i
prepustih se dremanju. Čudni naleti vetradonosili su jezovite zvuke i
trzali me iz polusna, tako da nisam ni primetio kada se babetina u
ritama smestila na drugi kraj one rasklimatane praistorijske klupe.
Pogled na nju me sasvim razbudi, bila je mnogo bliže nego što sam
želeo. Bio sam već spreman na bežanje kada su nam se pogledi sreli.
Već sam se protezao i prebacivao ranac ispred sebe, kao neki
odbrambeni bedem, kad babuskera dobaci…

– Student? Zaglavio si ovde , nema vozova, neki štrajk.
– Jeste bako, kažu nema vozova.
– Odakle si, gde to ideš?
– Užice bako.
– Šta ćeš sada da radiš, da čekaš?
– Ne znam, videću ujutru.
– Nikoga ne znaš odavde?
– Kruševac bako, samo prolazna stanica za mene, ne poznajem nikoga odavde.
– Hajde da se ogreješ kod mene, a možeš i da se omastiš ako možeš?
– Da se omastim ako mogu???

Zastao sam na trenutak sa nekim zaprepašćenim ukočenim licem,
zatečen. Baba je na kraju shvatila moju uažasnutost i brzo dodala.

– Ma ne mene, imam mlado devojče za tebe, luče jedno, kao stvorena za tebe.
– Hvala bako, nije to za mene…

Govorio sam dok sam nabacivao ranac na leđa.

– Ma da je vidiš samo, odma da se obliznuješ. Sise čvrste, dupe, noge,
ma sve na nju na mestu.

Samo sam ustuknuo razrogačenih očiju, sablaznut.

– Kako bre možeš da podaješ unuku!?
– Nije mi to unuka, to mi je ćerka.
– Nije šija nego vrat, ma daj baba beži bre kući nemoj da dosađuješ.
– Nisi je video, eno je ispred, sam odluči, nije skupo.

Taman sam krenuo napolje, nabacujući ranac na leđa, vrteći glavom na
upornu babu, gotovo naleteh na nju. Visoka crnka nestvarnog,
vragolastog smeška, sa pravim držanjem i gracioznim pokretima.

– A sad? Vidiš kakva je, da je odma ženiš bre.
– Je’l je ti daješ na udaju ili da je kresnem?
– Šta ti je volja, sam odluči.

Nisam uspeo ni da se saberem, devojče me uze za ruku i povede
napolje. Kad smo izašli na sveži oštri vazduh privi se uz mene, uhvati
me pod ruku.

– Kuda idemo?
– Kod mene, nije daleko, par ulica dalje.

Kratka šetnja do kuće uvučene između omanje zgrade na jednoj strani i
neurednog razbacanog drvorišta na drugoj. Potsećala me na straćare iz
soc-realističnih filmova 70-ih, samo je još falila Titova slika iznad
uskih ulaznih vrata.

– Stigli smo.

Reče i ubrza korak, verovatno se plašeći da se ne predomislim. Unutra
nas dočeka kiseli miris memle i prašine. Retko svetlo sijalice od
60-ak vati otkri jadnu prostoriju socijanih slučaja. Široka soba sa
stolom na sredini preko koga je prebačena neka providna krpa kao
stolnjak i dve rasparne velike fotelje posađene ispred iskonskog TV-a
za koji se iznenadih da još uvek postoji i radi.

– Nije puno, ali će ti biti udobno do jutra, pobrinuću se za to.

Okrenu se ka meni i čim spustih ranac kraj vrata utisnu poljubac od
koga izgubih dah. Mekane slasne usne su me položile na grbavu fotelju
sa izlokanim federima, dok mi se u ušima skupljala imaginarna muzika
Toma Vejtsa kao pokazatelj da sam dodirnuo dno sa svim ovim.

– Kako se zoveš?

Postavio sam glupavo pitanje dok sam dolazio do daha.

– Brankica.

Odgovori kroz osmeh, dok me je otkopčavala. Izvuče me napolje, već
spremnog. Vešto me je povlačila dok se igrala rupicom na vrhu kite
svojim špicastim jezikom. Bila je maestralna, neverovatno pokretljivih
usta. Lagano se igrala, vrteći me kao svoju igračku. Sama je odlučila
koliko mi je dosta. Odvoji se od mene i smače preširoku košulju
otkrivajući masivne slobodne grudi sa malim zašiljenim vrhovima,
preteške i preširoke za njeno usko telo. Zgrabio sam ih i zaronio među
njih. Samo se nasmejala i pustila me da je stežem i grickam. Odgurnu
me na kraju, ustade dok je pokušavala da se izvuče iz izbledelih
farmerica sa nekim dečjim aplikacijala od plastičnih ukrasa po
obodima. Uvijala se otkrivajući se delić po delilć bedara i uvek sa
tim vragolastim smeškom koji me je tako lako uhvatio pod svoje. Pokaza
napokon mačkicu čije su tamne guste čekinje dosezale duboko prema
pupku. Iza prljave spoljašnjosti krila se čista skladna devojka.
Mirisala je na sapun od jabuka, dok sam na kolenima pokušavao da
gurnem jezik dublje u njenu dlakavu mačkicu. Uzdisala je i čupala me
pokušavajući da se povije što više unazad. Bila je lagana kao dah kada
sam je podigao i poneo u drugu prostoriju sa iznenađujuće udobnim
kaučom. Položio sam je na narandžasto ćebe i zagledao sa svih strana,
onako zategnutu sa izraženim bokovima, ribicom na kojoj se crvena
pukotina sakrila u neurednom gustišu. Kao da je osećala šta želim,
otvorila je noge što je bolje mogla. Otkri rupicu ružičastih strana sa
nemirnom crvenom tačkicom na vrhu, koja joj izmami uzdah kada sam je
lagano zagladio. Zbacih sve sa sebe u trenu i skupih se između njenih
nogu pokušavajući da udjem unutra. Sama me je navodila rukom dok sam
lagano prodirao u tesni prolaz. Dok sam dolazio do kraja drhteći
zajedno sa njom, matora se pojavi na vratima sa debilnim osmehom…

– Aaaa, vidiš da je najbolja, rek’o ja.

Babuskera se povuče se nazad i ostavi me da završim kako znam. Svalio
sam se sa nje sasvim nem za sve što se dešava oko mene. I za nju koja
uredno ustade i obuče se, kao da joj je isteklo radno vreme i babac
koji je pita da li sam platio i san za koji mi ubrzo dođe na oči.
Probudio sam se kada je debela olinjala mačka skočila na krevet i
pokušala da se ugnjezdi do mene. Zveknuh je instinktivno i povukoh se
do uzglavlja, dok je sikćući odlazila. Već je bio dan, pretopao za ovo
doba godine i žamor sa ulice se uvukao u sobu požurujući me da odem do
stanice u nadi da ću uhvatiti prevoz do kuće. Nikoga nije bilo, ni
babe ni Brankice. Obukoh se na brzinu i potražih ranac koga nađoh
prekopanog na fotelji u sobi. Pronašle su u zadžepku u njemu nešto
novca, taman koliko mi je trebalo za kartu do kuće… Obukoh jaknu i
nabacih ranac na leđa. Izvukoh se na ulicu i nakon par uputstava
izađoh na put koji vodi van grada… podigoh palac u nadi da ću
ustopirati neki prevoz i za divno čudo ubrzo stade neka šklopocija.
Dežmekasti dedica otvori prozor i nagnu se ka meni.

– Kuda ideš momče?
– Za Užice, ali idem dokle god mogu sa vama.
– Upadaj idem za Čačak, odatle ćeš lako kući.

Uđoh unutra sa osmehom dok se šklopocija tromo kotrljala ka mom cilju.

CRTAČ

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *